ArhiteK

Anamneza jednog neuspešnog propagandnog uratka

Treba razumeti one koji vole da manipulišu stavovima i emocijama javnosti.

Uzeo je jedan događaj koji se desio prilično davno. Sam događaj je kompleksan, ali ga je pojednostavio, izuzeo iz konteksta i emotivno „napunio“, koristeći teške reči i ciljajući na emocije gađenja, besa i moralne panike. Time ne poziva čitaoce na razumevanje konteksta, već na emocionalnu presudu.

Uz to, izuzeo se iz potrebe da činjenicama dokaže svoju tvrdnju i iznese jasan stav, prebacujući teret na publiku i stvarajući pritisak da se „hitno izjasni“ o njegovom nametnutom „gorućem pitanju“.

Na taj način izvodi i double-bind zahvat. Ako mu neko odgovori, automatski se stavlja u ulogu onoga ko se pravda. Ako ne odgovori, automatski se smatra krivim. Ako ipak traži kontekst, sledi optužba da izbegava odgovor ili da nešto skriva.

Ali ni tu nije kraj.

Potencijalnu krivicu jedne osobe on homogenizacijom širi na čitavu grupaciju spakovanu pod kišobran-pojam „kontrolisana opozicija“. Taj pojam je već emotivno obojen i gotovo automatski proizvodi nepoverenje, povećavajući verovatnoću da se bez dodatnog razmišljanja prihvati kolektivna krivica.

Sve je dodatno zaštićeno strateškom dvosmislenošću. Ako se njegova namera dovede u pitanje ili se zatraži razjašnjenje, uvek postoji izlaz u poziciju „ja samo postavljam pitanje“.

Ključno pitanje ovde je – koja je stvarna namena ovog zahvata?

U suštini, ovde je reč o meta-propagandi: proizvodnji cinizma koji ne napada samo pojedinca ili stranku, već dovodi u pitanje sam pojam opozicije, a posredno i ideju pluralizma i legitimnost političke borbe. Efekat nije razjašnjenje stvarnosti, već širenje zbunjenosti kroz oslanjanje na bullsh*ting, gađenje i strah, kao i proizvodnju osećaja bespomoćnosti i daljeg povlačenja građana iz već delegitimizovane političke sfere.

Ugao gledanja

Opoziciona vatra i deset patuljaka

Nas deset u kući, hladno nam je. Moraju da se seku drva, inače ćemo se svi smrznuti. Napolju kiša lije, blato do kolena. Svi sede i čekaju, nadajući se da će možda neko drugi odlučiti da se žrtvuje za grupu.

Nakon mnogo oklevanja, jedan ipak ustaje, prihvata odgovornost, i izlazi napolje da seče drva za sve nas. Mokar je, blatnjav, umoran, ali ipak unosi drva, malo po malo. Ostali gledaju, ništa ne rade, ali zato nalaze hiljadu mana njegovom trudu:

– Pogledaj ga kakav je prljav, unosi blato u kuću.
– Ostavlja vrata otvorena, samo nam još više hladi.
– A kako seče ta drva, pa to nikad neće lepo goreti. Mali su komadi, sporo radi, nije mu to posao.

On, iscrpljen i frustriran, predlaže:

– Dobro, ljudi, ako već nećete da sečete, bar pridržite vrata, prenesite drva od ulaza do ognjišta, zapalite vatru dok ja radim. Uključite se, pomozite malo.

Ali ostali ga odbijaju:

– Ma da, pa da se i ja uprljam kao ti. Nemoj mene da uvlačiš u tvoj loš posao.
– Neću da ti pomažem kad vidim da ništa ne znaš, bolje da čekamo nekog ko će to raditi kako treba.
– Nemam ja snage sad da pomažem, hladno mi je. Hoću samo da sedim i da se grejem uz ovu tvoju jadnu vatru.

I tako svi ostaju da čekaju, kritikujući jedinog koji pokušava, nadajući se da će se pojaviti neko nov, neko savršen, neko kome će verovati dovoljno da ustanu iz svojih fotelja.

Čovek jednostavno mora da slaže.

Mislim da ima dnevnu minimalnu kvotu, ako ne ispuni - haos nastane.
Ovi njegovi već navikli.

Nekada dođe i slaže npr. o tome šta je malopre rekao, šta ima trenutno na sebi… nekada im čak priča da je neko drugi.
Oni se svi smeškaju i kao veruju mu, pa im on posle nekog vremena “otkrije” da je slagao, a oni svi kao u “čudu” - “ma nemoguće preCedniče, mi Vam svi poverovali! Bravo bravo bravo!”

A on ponosan.