ntsdjordjevic

Zašto slikam portrete?
Zato što verujem da lice čoveka nije samo lice.
U njemu je mapa svega što je proživeo, od radosti koje su ga oblikovale, tuge koje je prećutao, snova koje još uvek sanja. 
To me privlači. Ne želim samo da naslikam oko, usne ili bore na čelu… više volim da prikažem na slici ono što može da se nasluti.
Uvek mi je važno da napravim sponu između onog što je vidljivo i onog što je nevidljivo.
Ponekad mi deluje da ljudi zaborave koliko su jedinstveni. Zato kroz svoje slike želim da kažem da vaše postojanje ima težinu i da vaša prisutnost ostavlja trag.
U vremenu koje brzo prolazi, slika ostaje. I ona nastavlja da živi i posle svih nas.

Danas želim da vam ispričam svoju ličnu priču.

Moj mlađi sin ima 19 godina i sportista je. Pre mesec dana se preselio u drugi grad zbog sporta, zbog nečega što je dugo želeo, čekao i vredno radio da ostvari. To je veliki korak napred i ogromna radost za njega, i za sve nas koji ga volimo.

Ali, kao i svakoj majci, to odvajanje mi je palo teško. U kući je postalo tiše. U ateljeu, gde najviše provodim vreme, njegovo prisustvo osećam na drugačiji način.

Naslikala sam njegov portret. Stoji mi tu, na zidu. I dok slikam druge ljude, njihove emocije, njihove priče, ja pogledam u svog dečaka — nasmejanog i svog. I bude mi lakše. Kao da je tu.

Zato mi ta slika mnogo znači. Tu je njegov pogled koji me podseti da je tu, i kad fizički nije. U tim trenucima, dok slikam i bacim pogled ka njemu, kao da mi duša malo lakše diše.
Možda zato i toliko volim portrete. Jer čuvaju ono što volimo. I ne mora uvek da se kaže — dovoljno je da stoji tu, da osetimo prisustvo.