prelepa_katastrofa

Usred gužve il’ tišine
stalno negde žurim.
Ko da nešto izmiče
a ja za njime jurim.
Na suvom asfaltu,
prolivam se, curim.
I sve me dotiče,
pa se brzo durim.
A ja htela bih na tren
da se noge umore.
Štikle obuvam barem
da me malo uspore.
Ali ne daju se, ne
moje noge uporne.
Ko da čekaju ih negde
neke skute purpurne.

Moja soba miriše
na jesenje jutro —
na tek otvoren vanilin šećer
i vruće pecivo posuto njime.

Vaza je na stolu.
Juče sam brala dalije.
Livadski pas ih je
milovao njuškicom.

Tvoja soba miriše
na odmaklu ponoć —
na tek otvoren viski
i loše cigarete.

Piksla je na stolu.
Juče si palio do zore.
Kućna mačka ju je
prevrnula šapom.

Tvoja noć je
moja zora —
zlatna tajna
izgovora.

Sklad nesklada
biti neće,
sve dok žar mi
guši cveće.

Dva smo sveta.

Putevi sreće i uspeha
jedan sa drugim se raspliću.
Nekad se ramenom dotaknu,
češće u prolazu sapliću.

O uspehu moraš da misliš.
Sreća se sama dogodi.
Ka njemu slepo koračaš,
a ona te najednom pogodi.

Srećan je onaj bez misli
jer misli su teret što tište.
O uspehu moraš da sanjaš,
a snovi znaju da unište.

Uspeh je prljava igra.
Hrani ti ego, pa jede.
I zato svi uspešni ljudi
pomalo preziru sebe.

Tražićeš me kad ti
dosadi sve njeno,
ali ja te više
ne puštam kroz crveno…