Nosimse

Bila jednom jedna zemlja u kojoj sam se i ja rodila.
Bila je to velika zemlja za koju je znao ceo svet. Zemlja u kojoj je pasoš imao pravu vrednost, gde se posle fakulteta bez problema nalazio posao u struci, a od plate tj. na kredit mogla se kupiti kuća ili stan.
Svuda oko nas radile su fabrike.
Imali smo gigante tekstilne industrije kao što su bili „Mura“, „Kluiz“ i „Prvi maj“ Pirot. U domovima je moglo da se pronađe staklo iz „Staklare Paraćin“ i „Boris Kidrič“ Rogaška, dok se na drumovima kotrljao „Tigar“ Pirot sa svojom gumom. Bili smo ponosni na automobile iz kragujevačke „Crvene zastave“, tehniku i televizore iz „Elektronske industrije Niš“ i „Iskre“, traktore iz „IMT-a“, kao i na brodove građene u „Uljaniku“ i „3. maju“. Sve te fabrike nisu bile samo pogoni, one su bile stubovi jednog društva.

Iz perspektive mog detinjstva, a i kroz priče velikog broja ljudi koje sam slušala, sve je izgledalo bajkovito.
Ipak, dok sam još upijala te priče i posmatrala svet oko sebe, stigle su devedesete i ratovi. Doneli su razaranja ljudska, fizička i mentalna. Materijalno propadanje je, naravno, pratilo taj slom. Uništavalo se sve što je generacijama stvarano. Nestale su te fabrike, a sa njima i sudbine ljudi koji su u njima radili.
Svaki početak ima svoj kraj. Ja ne znam kuda vodi ovaj naš današnji kraj, ali vidim da je danas sve postalo prebrzo, od hiperprodukcije odeće do samog života. Čak ni ljudi sa velikim ciframa na bankovnim računima ne žive bajkovito. Bajke su ostale samo da se čitaju deci, mada se danas ni njima više ne čita. Nemamo vremena, nemamo strpljenja, a čini se ni potrebe da gradimo nešto što bi moglo da traje. Bilo da je to kvalitetan odevni predmet, skulptura, iskreno prijateljstvo ili jedan dobar, dubok emotivni odnos.

Srećan nam Dan mladosti.