Radimo na tome

,,Toliko p**a sam radila test da sam prestala da brojim. U jednom trenutku sam prestala da ih kupujem jedan po jedan i počela da ih kupujem u serijama, kao da na taj način normalizujem nešto što se ne da normalizovati. I negde u tom procesu, bez da sam svesno donela tu odluku, počela sam da ih radim krišom. Ne znam tačno kada se to desilo, samo znam da je u jednom trenutku postalo lakše biti sama u tome nego gledati njegovo lice dok čeka zajedno sa mnom.

Ustanem pre njega. Ili sačekam da ode na posao. Zatvorim vrata kupatila tiho, kao da zvuk može da promeni išta. Stojim i čekam one sekunde koje se nekako uvek osete kao duže nego što jesu, i gledam. I znam unapred, ali ja svejedno čekam da mi ona to potvrdi, kao da mi treba još jedan dokaz.

Kada vidim rezultat, ne plačem odmah. Nekad ne plačem uopšte. Samo sklonim sve, operem ruke, pogledam se u ogledalo jednu sekundu duže nego inače i izađem. Živim taj dan. Kuvam kafu, odgovaram na poruke, smejam se nečemu na televiziji. A test čeka u džepu ili na dnu korpe, sačuvan za trenutak kada mogu da ga odnesem do kontejnera bez objašnjenja.

I svaki put, baš svaki put, pre nego što ga bacim, pogledam još jednom. Znam da je besmisleno. Znam da se jedna crtica ne pretvara u dve između kupatila i kontejnera. Ali pogledam. Kao da postoji neka verzija stvarnosti u kojoj se desi čudo između prvog i drugog pogleda. Nasmejem se sebi u tom trenutku, nekako istovremeno dirljivo i tužno koliko sam uporna u toj nadi, a potom bacim i idem dalje.

A onda me jednom uhvati misao dok stojim pored tog kontejnera na hladnom. Koliko li ovakvih testova ima po kantama i kontejnerima ovog grada? Koliko trakica koje spolja izgledaju kao obično smeće, a iznutra nose toliko čekanja, toliko nade, toliko tišine posle. Teško mi je da poverujem da je moj usamljen tu unutra. I dok stojim tako, pomislim na sve žene pored kojih sam prošla ne znajući na pijaci, u prodavnici, na stepeništu zgrade, koje su možda tog jutra uradile isto što i ja. Koje su možda isto stajale same u kupatilu, gledale u trakicu, i onda živele taj dan kao da se ništa nije desilo.

Nismo same, čak i kada smo same u tome."

Inspirisano iskustvom klijentkinje.🤍

Postoji cela industrija saveta koja se vrti oko žena na ovom putu. Dolazi sa svih strana, od prijateljica koje su zatrudnele pa sad znaju recept, od prolaznika, interneta koji za svako jutarnje skrolovanje vrati novi spisak stvari koje radiš pogrešno. I svi ti saveti imaju jednu zajedničku osobinu – da stave odgovornost na tebe.

Ako samo smanjiš kafu. Ako smanjiš stres. Ako samo budeš pozitivnija, opuštenija, mirnija. Ako samo pustiš kontrolu. Ako izbaciš gluten i mlečne proizvode. Ako samo izbaciš treninge, a ubaciš akupunkturu.

Ovde je važno stati i biti precizan u onome što govorimo: zdrava ishrana, mentalno zdravlje, briga o telu, zdrave navike uz smanjenje štetnih, sve to ima ogromnu vrednost i utiče na opšte zdravlje, pa i na plodnost.
Niko razuman neće reći da je svejedno kako živite, ali postoji ogromna razlika između ,,ovo može da pomogne" i ,,ako ovo ne uradiš, čemu se nadaš"?

Jer stvarnost je i ovo: žene zatrudne usred gubitka drage osobe i finansijske krize. Zatrudne žene koje imaju jasan zdravstveni problem. Koje nemaju zdrave navike. Koje nisu ,,opuštene". ..I ne zatrudne žene koje su uradile apsolutno sve što im je rečeno, koje su bile posvećene i istrajne, i to nije nepravda.
To je biologija.

Nigde ne postoji spisak koji, kada se ispuni do kraja, garantuje trudnoću. Saveti su često način na koji ljudi beže od nelagode, jer kada ne znaju šta da kažu, kažu šta da radite. I vi to nosite kući i dodajete na već dugačku listu stvari koje pokušavate da kontrolišete u situaciji koja se očigledno ne da kontrolisati.

Sve što ste promenile, pokušale, čega ste se odrekle - sve to govori o posvećenosti koja je neshvatljiva svakome ko nije bio na ovom putu. Ali između vaše posvećenosti i ishoda ne postoji direktna linija i to nije vaš neuspeh. To je istina o tome koliko je ovo kompleksno i koliko nedostaje znanja da bi neko mogao da vam da garanciju.

Na kraju dana, možda je jedino što stvarno morate, to da prestanete da verujete da morate bilo šta. Možda je jedino što ostaje, kada se sklone svi saveti i sva pravila, jednostavna i teška istina – da dajete sve od sebe, i da to zahteva više hrabrosti nego što iko ko vam daje savete može da razume. ❤

Koliko žena živi u tom tihom režimu „za svaki slučaj“...
Ne popijem lek protiv glavobolje, jer možda sam trudna. Ne nazdravim na važnom slavlju, jer možda sam trudna. Ne idem na put, ne opuštam se, ne planiram, ne kupujem, ne dišem punim plućima - jer možda sam trudna.
Iza tih odluka najčešće nije drama i puko preterivanje, već nada. Nada da će baš ovog meseca uspeti. Nada da ćemo, ako budemo dovoljno pažljive, dovoljno disciplinovane, dovoljno „dobre“, možda uspeti da zadržimo kontrolu nad nečim što je često van naše kontrole.

Ali kada menstruacija ipak dođe, mnoge žene ostanu sa još jednim bolnim pitanjem: Čemu sve to?
Čemu odricanje? Čemu stalna stegnutost? Čemu osećaj da moram da živim napola, dok čekam da život počne?

Tu se često vidi koliko umemo da budemo stroge prema sebi. Koliko lako poverujemo da će nas rigidnost zaštititi od razočaranja. Da će nas savršeno pridržavanje pravila dovesti do ishoda koji želimo. Da ako budemo dovoljno oprezne, telo će nas „nagraditi“...

Trudnoća nije nagrada za savršeno ponašanje. Telo nije mašina koja reaguje na strogoću.
Nekada upravo ta stalna napetost, samonadzor i osećaj da svaki korak mora biti ispravan, postanu dodatni teret. Ne zato što su jedan aspirin ili jedna čaša vina presudni, već zato što mesecima ili godinama živimo u stanju unutrašnje pripravnosti. Bez predaha. Bez spontanosti. Bez prava da budemo samo čovek.

Rigidnost retko donosi mir, češće donosi iluziju kontrole, a kada ishod izostane, uz tugu se pojavi i iscrpljenost.
Možda pitanje nije „da li sam uradila sve savršeno?“, već kako se odnosim prema sebi dok prolazim kroz ovo.
Da li sebi dajem nežnost ili samo pravila?
Da li sebi verujem ili se stalno kontrolišem?
Da li živim ili samo čekam?

Briga o sebi nije isto što i kažnjavanje sebe. Možete želeti trudnoću i istovremeno popiti lek kada vas boli glava. Možete se nadati i istovremeno nazdraviti na bratovljevoj svadbi. Možete pokušavati i istovremeno živeti.

Niste manje posvećene ako sebi dozvolite normalan život. Ponekad je upravo to najzdraviji oblik brige. ❤

„Mislila sam da je najgori trenutak onaj kada su mi rekli da srce više ne kuca. Da je to ta tačka posle koje ne može teže.

Ali posle sam shvatila da težina tek tada počinje. Jer ono što nam niko ne kaže a što mi u sebi očekujemo da se desi - svet se ne zaustavi. Ljudi nastave dalje. Telo nastavi da postoji. A ja ostanem negde između - više nisam trudna, a još nisam ni stigla da razumem šta se desilo.
Falilo mi je da budem besna na nekoga. Na doktora, na telo, na sudbinu, na bilo koga. Samo da postoji adresa na koju mogu da pošaljem sav ovaj bol. Ovako je bes ostajao u meni, bez izlaza i navikli smo se jedno na drugo.
Osećam se osakaćeno. Kao da mi je nešto uzeto, a ne vidi se spolja. Kao da sam izgubila deo sebe, a od mene se očekuje da izgledam isto kao juče.

Najviše me pogađaju obični trenuci. Odlazak u toalet. Tuširanje. Kada shvatim da mogu da se sagnem bez razmišljanja. Da više ne moram da pazim kako ustajem, kako se okrećem, kako se krećem. Mogu da dižem teško. Mogu da teglim iz prodavnice. Ti mali pokreti me podsete da više nema potrebe da čuvam trudnoću koje više nema.

Telo je shvatilo pre mene.

Usamljenost je posebna vrsta bola. Ljudi znaju da kažu „biće opet“, „dešava se“, „bar je bilo rano“, kao da ja tražim njihovu prognozu za dalje. Tražila sam da neko razume da je meni ovo bilo dete, nada, ime, prezime, nalepnica na bukvaru, budućnost koju sam već počela da zamišljam.

Zato sam čitala forume i tuđa iskustva. Tražila sam po Instagramu i kojekuda žene koje ne poznajem da mi objasne ono što niko blizak nije znao kako da kaže i u njihovim rečenicama sam prvi put osetila da nisam sama.

I koliko god čudno zvučalo, zahvalna sam bolovima. Fizičkim bolovima. Jer su me na trenutke distancirali od psihičkog dela. Dok telo boli, um makar na kratko ima jednu jasnu tačku na koju može da se fokusira. Lakše je podneti ono što možeš da lociraš nego ono što te razara iznutra i nema oblik.

Ne znam još kako se ide dalje. Znam samo da ovo jeste gubitak i da mi je okej da ne idem dalje dokle god bude bilo potrebno.

Da, život se nastavlja, ali jedan se završio i to zaslužuje svo tugovanje koje mogu da mu pružim."

- Inspirisano iskustvom klijentkinje ❤

,,Ostala sam trudna nakon godina čekanja.
Rečenica koja izgleda tako jednostavno napisana, a iza koje stoji toliko toga da ni danas, dok je izgovaram, ne znam tačno kako da je smestim u reči koje bi je dostojno opisale.
Trudnoća je prošla dobro, uz oko 350 injekcija, ali dobro. I dok su me drugi gledali sa olakšanjem, kao da je sve što je prethodilo odjednom prestalo da postoji, ja sam nosila svaku od tih injekcija sa sobom i dalje. Nosila sam ih u telu, u pamćenju, u načinu na koji sam dodirivala stomak i pitala se da li smem da verujem onome što se dešava.
A onda je došao taj komentar koji dolazi uvek, koji dolazi sa najboljim namerama i koji ipak svaki put isto zapara uši.
,,Ma zaboravi se sve to sad kada vam je došlo dete." Kao da sreća briše ono što joj je prethodilo. Kao da je cilj stigao i sada treba preći na sledeću stranicu, a prethodne, one ispisane suzama, iščekivanjima, mejlovima koje si otvarala drhtavim rukama, nekako same nestanu.
Ne, neće nestati. I ne želim da nestanu.
Kada uspavljujem ovu bebu, ne mislim samo na nju. Mislim na onu bojažljivu sebe koja nije znala da li će ovaj trenutak ikada doći. Mislim na jutro kada sam otvorila rezultat još jedne inseminacije i telo mi je znalo odgovor pre nego što sam ga pročitala. Mislim na noći kada nas je tuga toliko iscrpela da nismo imali snage ni da razgovaramo, samo da sedimo jedno pored drugog i dišemo. Mislim na sve te momente kada smo kao par bili na ivici, ne jedni od drugih, već od same situacije. I nekako ostali zajedno u tome, kroz to, posle toga.
Ta beba koju ljuljuškam nije samo dete. Ona je dokaz svega kroz šta smo prošli, svake odluke da pokušamo još jednom, svakog razgovora koji smo vodili u trenutku kada nam nije bilo lako ni razgovarati. I dok je gledam, ne osećam potrebu da zaboravim put koji nas je doveo do nje, osećam potrebu da ga pamtim, ali drugačije nego pre. Ne kao ranu, već kao deo priče koju ću joj jednog dana ispričati, kada bude dovoljno velika da razume šta znači boriti se za nešto što voliš."

- Inspirisano iskustvom klijentkinje ❤

Često se čini da je pitanje „Šta ako nikada ne budem imala decu?" jedina velika nepoznata stvar koja stoji nad našim glavama.
Međutim, ono je zapravo samo jedino koje smo izabrali da držimo pod mikroskopom, dok nam ostatak sveta promiče.

Istina je malo grublja od one koju volimo da čujemo: svakog jutra svi mi potpisujemo ugovor sa životom, a da nismo pročitali sitna slova. Ne znamo da li ćemo večeras bezbedno parkirati auto. Ne znamo da li će naši roditelji sutra znati naše ime. Ne znamo da li će osoba pored koje se budimo i sutra biti tu. Pa ipak, svi ustajemo, kuvamo tu kafu i planiramo dane.

Važno je da se zapitamo: zašto nas sve te druge, podjednako stvarne neizvesnosti ne parališu, dok nas ova jedna drži u šaci?
Možda zato što smo kolektivno poverovali u iluziju da je roditeljstvo jedini ishod koji život čini vrednim življenja. Često se čeka ta potvrda kao dozvola da se počne sa disanjem, dok život u međuvremenu teče – sirov, nepredvidiv i često nepravedan.
Mir verovatno ne dolazi onog dana kada se dobije ono što se sanja. Mir bi pre mogao doći onda kada prihvatimo da je kontrola koju pokušavamo da uspostavimo zapravo iluzija. Može se dobiti dete, a izgubiti nešto drugo. Može se ne dobiti dete, a pronaći svrha koja nas ispunjava na potpuno neočekivan način.

Trebalo bi da prestanemo da tražimo garancije tamo gde ih niko nikada nije dobio. Život nije proces koji treba da „rešimo" tako što ćemo čekirati kućicu, već prostor u kom učimo da hodamo dok se tlo pod nama stalno pomera.
A to hodanje – nesigurno, ponekad bolno, ponekad iznenađujuće – jeste sam život. Ne njegova proba. Ne čekaonica ispred pravog života. Upravo ovo, upravo sada, dok čekate, dok se nadate, dok sumnjate – to je vaš život i on se dešava.

Pitanje na koje bi trebalo da se fokusiramo nije šta će biti „ako ne uspemo". Važnije je šta radimo sa svojim životima dok čekamo da saznamo odgovore. I još važnije – da li smo uopšte prisutni dok čekamo, ili smo se i sami stavili na pauzu, čekajući dozvolu da živimo?
Niko nam tu dozvolu neće uručiti. Moramo je sami sebi dati. 🤍