Silva metod

ZA DIPLOMCE:
16. maj - ONLINE - ULTRA Specijal seminar

ZA POLAZNIKE I DIPLOMCE:
23/24. maj - BEOGRAD - Prvi stepen Osnovnog seminara
30/31. maj - BEOGRAD - Drugi stepen Osnovnog seminara
6/7. jun - ONLINE - Prvi stepen Osnovnog seminara
13/14. jun - ONLINE - Drugi stepen Osnovnog seminara

Seminari uživo traju od 9 do 19 časova, a online seminari od 9 do 18 časova - identični su, samo su pauze kraće.
Dobro došli!
-Prijave i informacije na mail: [email protected]
Raspored će se dopunjavati u dogovoru sa organizatorima i u skladu sa potrebama.
ONLINE - RAD PUTEM ZOOM-a.
PO POSEBNOJ POTREBI MOGUĆ INDIVIDUALNI RAD - RADNIM DANIMA.

Raspored za naredni period:

6/7. decembar - Beograd - Prvi stepen
13/14. decembar - Beograd - Drugi stepen
20. decembar - ONLINE - Peti dan - za diplomce
27. decembar - Beograd - Najbolja godina - za diplomce

3. januar - ONLINE - Najbolja godina . za diplomce
10/11. januar - ONLINE - Prvi stepen
17/18. januar - ONLINE - Drugi stepen
24/25. januar - Beograd - ULTRA seminar -za diplomce

Za sve prijave i informacije: [email protected]

Magazin PROFIT - novembar 2025.

BUDI DOBRO

Završavam večernji razgovor sa drugaricom ’preko bare’, i budući da sam na putu u carstvo snova, a pred njom je još veliki deo aktivnog dana, na kraju joj kažem ’’... i budi dobro.’’ Zastanem, i pomislim, koliko bi nam bilo bolje, koliko bismo bili smireniji, srećniji, produktivniji i zdraviji, da su nas, dok smo bili mali, učili i ispraćali tim rečima – u školu, na ekskurzije, na rođendane... Umesto ’budi dobra’, što je značilo biti poslušan, ne brukati roditelje, ne praviti gluposti.

Koliko krupnu razliku čini samo to jedno slovo!

Sutradan me je druga prijateljica pitala da joj pomognem da jasno definiše pitanje. Naime, u okviru Metoda imamo dve ’pitačke tehnike’, koje koristimo kada imamo problem, a ne znamo šta je rešenje, te od svog uma tražimo odgovor. Da bi odgovor bio što jasniji i samim tim upotrebljiv, potrebno je i da pitanje bude jasno, što jasnije. Pritom, naš um ne zna za podrazumevanja i ne zna za sleng - ako biste ’da uhvatite autobus’, može vam se desiti da ga dodirnete, ali ne i da se prevezete do željenog mesta, ili ako biste da saznate da li vas neko voli, možete se, nakon nekog vremena uveriti da vas voli kao sestru, ali ne i kao ženu, potencijalnu emotivnu ili životnu partnerku. Šta? Podrazumevali ste na šta se pitanje odnosi. Da, ali vaš um nije.

No, da se vratim na prijateljicu i jasnije definisanje. Naime, radilo se o nekoj budućoj saradnji i pitala je ’Da li je taj X dobar?’ Nije prepoznavala odgovor. Promenili smo pitanje u ’Da li je dobro za nas...’. Najpre je rekla da je to ’skoro isto’. Nije. Jer, taj X je možda dobar čovek, možda je dobar za sebe, možda je dobar u nečemu, možda je dobar za nekog drugog, ali – da li je dobar za nas – to je sasvim drugo pitanje. Ispostavilo se da nije dobar za njih, kako reče, ’čekaju pogodniju osobu’.

Često nam se dešava da žureći, u brzini, ne završavamo rečenice i onda se čudimo kako su nam i rezultati polovični i nedovršeni. Slično tome, bila sam majstor u preuzimanju obaveza, jer, dok objasnim, ili dok drugi shvate, ja sam već uradila. Jer, nema se vremena. Sve češće primećujem da nije pitanje vremena, već strpljenja, nekad neznanja, a nekad dokazivanja. Danas takva dokazivanja vidim kao sopstveno pametovanje i takmičenje, koji uvek donose samo kratkotrajna zadovoljstva, dok se drugi povuku, uglavnom s lošim osećanjima i mislima. Jer, ma koliko se osećala velikom i pametnom, nisu u pitanju ’život i smrt’, već život, koji uključuje i druge, i učenje, i saosećanje.

Praktična kakva jesam, uverena u svoju sposobnost organizacije, ’hvatanja u letu’, ’pametna’ - zamalo sam napravila neke ozbiljnije greške, koje bih posle teško ispravila. Na sreću, vremenom sam naučila da pitam znalce i proverim ispravnost svojih planova i smišljenih koraka.

Moja generacija je učena na ’’Ispeci pa reci’, ali smo mi, uglavnom, prezirali mudrosti starijih, kreirali neke svoje generacijske izraze, glumili naprednost i savremenost. Nedavno sam slušala – i učila – današnje izraze koje mlada generacija koristi, a u isto vreme su mi dopali šaka moji srednjoškolski dnevnici sa izrazima koje smo tada koristili. Smešno je i jedno i drugo. Ta želja za posebnošću je uvek bila i ostala deo naše pobune i uverenja da mi menjamo svet.

Svet i jeste u stalnoj promeni, iako te promene nisu uvek na bolje. Zapravo jesu, ali mi iz našeg ograničenog trajanja, imamo i ograničen pogled i na nas i na svet, pa nas prilagođavanje ili insistiranje na njima, često košta više no što bismo hteli. Danas je to oslanjanje na aplikacije, google, dostave hrane (i uopšte sva tzv brza hrana), ’pametne telefone’, AI, platne kartice, skraćenice u komunikaciji, emotikone.

Uspavljujemo sopstvene moždane vijuge, uvereni da nam nisu ni potrebne. Ima ko će da misli.

Sve češće odustajem od te ’skraćene komunikacije’ porukama, jer vidim da se nismo razumeli ispravno. Moj prijatelj, stara garda, insistira i da u poruci napiše – otkuca – ’Draga M....’ i na kraju se potpiše imenom. Možda vam se čini glupavim, ali mi na taj način izražavamo ljubav i poštovanje jedno drugom. Par sekundi našeg vremena, a vredi mnogo.

Razumem ja i kad mi neko napiše ’Šta r?’ ali želja da odgovorim mi je mnogo manja. Ako neko nema vremena da napiše reč do kraja, verovatno nema vremena ni da pročita moj odgovor. Niti mi ostavlja utisak da ga taj odgovor zanima.

Skraćujemo poruke, skraćujemo tekstove, skraćujemo razgovore, skraćujemo sve što nam se učini ušteda vremena, e da bismo onda potrošili to svoje vreme na ispravke, pojašnjavanja, objašnjavanja, posete terapeutima, tugovanja, žaljenja, nekada i lečenja.

Nemamo često vremena za najvažnije osobe, uključujući i nas same, sve dok ne ostanemo sami i usamljeni, a onda zažalimo što to vreme koje nam je bilo na raspolaganju nismo mudrije iskoristili – da čujemo, saslušamo, promislimo. I proverimo. Da li smo zaista dobro i da li su zaista dobro oni koju su nam važni. I da li su nam zaista važni svi oni sadržaji kojima poklanjamo to naše ograničeno vreme i pažnju.

Neke od najaktivnijih osoba iz mog okruženja su osobe koje vam uvek ostavljaju utisak da imaju svo vreme ovog sveta, jer su potpuno posvećene i usredsređene na one sa kojima su tog trenutka u razgovoru. Ta prisutnost je tajna njihove smirenosti i posvećenosti. Telom i duhom su prisutni. Oni su dobro i čine sve da se i vi sa njima osećate dobro.

Zato poželeh da i vama kažem – budite dobro!

TIŠINA -Magazin PROFIT - oktobar 2025

Sigurno ste slušali, a već se i sami uverili, da vreme i protok vremena nije linearan, linijski proces, gde na toj pravoj samo upisujemo događaje i dešavanja, već je cikličan, ponavljajući. Ako smo mudriji no što smo bili, onda nam se događaji ponavljaju, ali na nekom višem, dubljem, suštinskijem nivou. Sigurno su nam astrolozi, čitači kružnog kretanja Planeta, pomogli da obratimo pažnju na cikluse, a često i da ih razumemo bolje. Tada se zapitamo, da li smo u tom proteklom periodu nešto naučili, da li smo postali bolji, da li smo neke lekcije propustili i.... ma svašta se zapitamo, ali, da li zastanemo i da čujemo ili sagledamo odgovor?
_
Meni je nekad toliko čudno što puno toga doživljavam kao ’nedavno’ ili ’ne tako davno’, a onda proverim i saznam da je prošlo već pet, deset, nekada i više godina.
Tako pričam kako sam ’nedavno’ – a maločas videh da je prošlo šest godina – pisala o ’Lekovitoj tišini’. Naime, nekoliko meseci pre svetske panike izazvane korona virusom, osećala sam neku čudnu grevu, gužvu, galamu, koja kao da je imala za cilj da nas zagluši, da ne čujemo sebe, svoje misli, svoju dušu, i, pokušala sam da pozovem ljude, na predavanjima i kroz pisanje, da se umire i malo više borave u tišini.

Pogledavši tekst, vidim da ništa od onog što sam zaista mislila i osećala, nisam uspela da prenesem, pa sam samoj sebi dala šansu za popravni.
Naime, u tom tekstu sam podsetila da je danas, pored osećanja straha, zabrinutosti i griže savesti, jedan od najvećih uzročnika stresa: ogroman broj informacija. U nama i oko nas. Često podvučem i činjenicu da je neki naš predak u 19. veku za ceo svoj život čuo informacija koje do nas dopru dok na netu ’odskrolujemo’ par desetina sekundi.

Zastanite, uporedite, razmislite. To što smo informisaniji od svojih predaka, ne znači da smo pametniji ili obrazovaniji. Znate zašto to tvrdim? Pre neku noć je došlo do kvara u mom kvartu i tu noć sam provela bez struje. Odmah sam se dohvatila telefona – da proverim ima li neka informacija o planiranom isključenju, ili o kvaru, a ’gluvo doba’ je bilo sablasno tiho – ni bučanja frižidera, ni računara, nikakvog zujanja ni spolja, niti unutra. Samo u glavi. I tu je telefon pomogao, brže bolje sam pustila neki podkast, da mi priča, pravi mi društvo i pravi buku na koju sam navikla.

Moglo je biti idilično - imala sam sveće, tog dana sam kupila novo naliv pero i poseban tefter, i taman sam poželela da nešto prepišem u njega - ali naravno, nisam mogla jer se to nešto, nalazi u računaru. Ti naši stari, ništa od ovih briga nisu imali. Njima bi tišina bila garant sigurnosti i mira, i po obavljenim poslovima, opustili bi se i otišli na zasluženi odmor. Uživali bi u blaženoj tišini.

Mene je tišina uznemiravala jer mi je buka u glavi postala još glasnija. Mnoštvo pitanja, sadržaja, bez nekog redosleda, nekako sve nasumično, haotično. Iako vrlo dobro znam da je tišina lekovita i da je naučno dokazano da ćutanje ima terapeutsko dejstvo, iako redovno upražnjavam kontrolisanu relaksaciju i našu dinamičku meditaciju, imam praksu u korišćenju tehnika, bilo mi je veoma neugodno i teško da sebe i svoje misli umirim. Utrenirana sam da funkcionišem u buci, da je koristim kroz programiranje ’ buka će mi pomoći da se što bolje mentalno opustim’’. Tišina je bila nepremostiva tog trenutka.

U tom kolopletu misli, iskočila mi je jedna koju sam nedavno čula, zvuči kao naslov ili reklama: ’’Promocija bežanja od sebe.’’, a ja sam, upravo, bila promoter i maneken te misli. Dok pišem, razmišljam kako bih već sad mnogo bolje odreagovala, ali nenadano, po prvi put, bilo je iznenađujuće i zbunjujuće. A možda samo tešim sebe, ko zna? No, svakako sam, jednako nenadano, postala svesna koliko nas udobnost, lagodnost, komocija savremenog življenja, mediji, sredstva komunikacije, emisije, serije, i gotovo sve što nas okružuje, nagoni da pobegnemo od sebe, sopstvenih misli, a posebno od osećanja.

Postali smo nesposobni za neprijatnost, nelagodu, neželjena stanja i situacije. Trpeljivost i strpljivost su ostavljene negde s početka 20. veka, u knjigama i u ponekom klasičnom pozorišnom komadu. Danas bismo svoje pretke poslali na psihoterapiju, na grupne terapije, lečenja... Kada se slučajno negde spomene žrtvovanje za nekog ili nešto, odmah bivate upućeni na neku od organizacija koje će zaštititi žrtvu ili na paragraf nekog Zakona. Ni kao ideja nije poželjna.

Zato je sve što će nas zabaviti, zašašaviti, zablesaviti – postalo poželjno, jer onda nećemo prepoznati da smo trampili vreme za neku marku, prijateljstva za popularne likove, plakaćemo zbog neke belosvetske dive, a tetku ćemo staviti u starački dom, zameniti svoj život za život omiljenih likova iz filma ili serija. Ni primetiti nećemo šta smo sve istrpeli, a šta žrtvovali. I koliko je sve to bolelo.

I dalje verujem kako bi se mnogi planetarni i lični problemi rešili kada bismo samo na sedam dana svi ućutali. Kako je to nemoguć zahtev, mogli bismo makar na sedam dana sebi dati u zadatak da manje pričamo, a da više slušamo. Ne da bismo imali odmah šta i da odgovorimo, već da zaista čujemo – i šta drugi govore, i šta naše misli ’govore’, kako i gde to telesno obrađujemo i na koje nas emocije i reakcije navode. To bi bila prava promocija vraćanja sebi. Ionako nemamo gde pobeći od sebe.