Novi Optimizam

Prvi dan jeseni 2012. godine nije izgledao kao datum koji će se pamtiti. Ipak, danas ga nosim u sećanju kao početak jedne priče koja je kasnije dobila posebnu težinu. Iako sam iz Zrenjanina, Novi Sad sam oduvek doživljavao kao svoj grad — glavni grad Vojvodine, prostor koji pripada svima nama, bez obzira na to da li u njemu živimo. Tako sam doživljavao i pokrajinske institucije, posebno Radio-televiziju Vojvodine kao javni servis svih građana.

Sa RTV-om sam imao saradnju i pre Slobodana Arežine. Ipak, tek njegovim dolaskom osetio sam da postoji šansa da se neke moje ideje zaista i realizuju.

Zato sam tog dana, potpuno nenajavljeno, krenuo kod njega — čoveka koga sam znao samo iz medija i sa kojim nikada ranije nisam razmenio ni reč. Primio me je odmah, srdačno, sa onim tihim uvažavanjem koje je bilo deo njegove naravi. Kao da se već znamo. Sedeli smo prvi put jedan naspram drugog: on, iskusni novinar i urednik sa kredibilitetom, a ja, „sociolog naivac i samozvani producent u pokušaju“, sa nekoliko ideja i mnogo vere da će on biti taj koji će razumeti.

U pola sata izneo sam sve što sam nosio sa sobom, jedno po jedno.

Prva inicijativa bila je vezana za predstavu „Ubiti Zorana Đinđića“, čija je premijera bila zakazana za 5. oktobar 2012. Želeo sam da se, u duhu Nebojše Popova, organizuje „opasuljivanje naroda“ ispred SKC Fabrike — događaj koji bi poslužio kao predigra, okupljanje i uvod u premijeru. Ubeđivao sam ga da su i taj događaj i sama predstava od velikog značaja i da bi za RTV bilo važno da učestvuje.
Druga ideja odnosila se na čuveni Studio M RTV-a — da baš odatle počne vojvođanska turneja Darkwood Duba i Bisere Veletanlić, da se sve to snimi i isprati kao značajan muzički događaj sa pečatom RTV-a.
Treća važna inicijativa bila je posvećena Radomiru Konstantinoviću — da RTV preuzme ulogu nosioca aktivnosti oko dostojnog obeležavanja prve godišnjice njegove smrti, uključujući i pokretanje Odbora za očuvanje njegovog misaonog nasleđa u Subotici.
Četvrta ideja bila je možda najneočekivanija, ali sam u nju duboko verovao — predlog da serijal „Državni posao“, tada tek tri nedelje u emitovanju, dobije nagradu „Dobar primer Novog Optimizma“, uz podršku RTV-a da taj događaj isprati kao važan i za serijal i za javni servis. Kao anonimni fan njihovih ranijih radova u „Noćnoj smeni“, osetio sam da se tu rađa poseban fenomen i znao sam da će on to razumeti, jer ih je bezrezervno podržao od samog početka.

Slobodan Arežina me je saslušao tiho, bez prekidanja, potpuno posvećeno. I dogodilo se nešto što se retko viđa: sve je ispratio ozbiljno, sa neverovatnom otvorenošću i naklonošću. Posle samo pola sata dobio sam potvrdu da je sve moguće kada na čelu institucije stoji čovek koji ima oči da vidi i uši da čuje.

Rezultati su stigli brzo.

Predstava „Ubiti Zorana Đinđića“ postala je, uz producente SKC NS, zajednička briga RTV-a i Novog Optimizma i igrala se godinama širom zemlje, a organizacijom Novog Optimizma čak i u Beču.

Koncert Darkwood Duba i Bisere Veletanlić snimljen je u Studiju M i emitovan za Novu godinu, u udarnom terminu RTV-a. Uz njihovu podršku turneja je nastavljena u Zrenjaninu, Inđiji, Kikindi, Bečeju...

RTV je bio jedini elektronski medij koji je dostojno obeležio godišnjicu smrti Radomira Konstantinovića, pisca neprevaziđene „Filozofije palanke“ — dokumentarnim filmom novinarke RTV Nade Zorić, nagrađenim iste godine u Rovinju, a potom i na brojnim festivalima.

A „Državni posao“ postao je fenomen koji traje do danas i koji će ostati neprevaziđen — velikim delom zahvaljujući upravo Slobodanu Arežini. Na dodeli nagrade serijalu 10. decembra 2012. u SKC Fabrici okupilo se hiljadu ljudi, dok je još toliko stajalo napolju, na snegu i minusu, samo da bi prvi put videli uživo svoje novosadske „junake“ — junake mnogih domova širom Vojvodine i Srbije. Tada su u RTV-u, na licu mesta, mogli da vide „rađanje čuda“.

Danas, kada se prisećam tog dana i tog susreta, a povodom ove tužne vesti, nameće se jedno jednostavno pitanje: ko bi još, na takvoj poziciji, primio tek tako nekoga „s ulice“, saslušao ga bez rezerve, razumeo, podržao i pretvorio tuđe ideje u stvarnost? I to sve na opštu dobrobit javnosti. Ja mislim da znam samo jednog — Slobodana Arežinu.

Slobodan Arežina ostaće upamćen ne samo kao novinarska gromada (o čemu će njegove kolege i saradnici govoriti nadarenije i potpunije), već i kao čovek koji je umeo da prepozna smisao, da pruži poverenje i da otvori vrata ljudima sa idejom.
U Novom Optimizmu zauvek ostaje „naš“, deo vremena koje se ne zaboravlja i primer kakav javni servis može biti kada ga vodi čovek sa dušom i integritetom.

Branislav Grubački, osnivač Novog Optimizma i Zelenog zvona iz Zrenjanina

P. S.
Posle smene Arežine sa mesta programskog direktora RTV-a, održani su protesti pod nazivom Podrži RTV, čega smo bili deo.
Zeleno zvono je prestalo da postoji 24. aprila — istog dana kada je prestao da postoji i RTV kakav je bio pod vođstvom Slobodana Arežine. Niko od ljudi okupljenih oko Novog Optimizma nikada više nije imao nikakav dodir sa „novim“ RTV-om.
Takođe, Novi Optimizam pamti i prijateljske reči podrške i pohvale koje je Slobodan Arežina napisao za dnevni list Danas, 2016. godine, povodom obeležavanja 25 godina „Zelenog zvona“ na zgarištu matičnog Zvona:
„Od mnoštva svojstava koje poseduju Guta i njegov projekat „Zeleno zvono“ najvažnije je njihovo udruženo obesmišljavanje svih izgovora za pasivnost i nemo ili tek mrzovoljno posmatranje onoga što nam se dešava.
Nema para, nema vremena, nema ko, nema svrhe… toliko p**a upotrebljeni izgovori za Gutu nisu argument. Njegov stav da nema ničeg logičnijeg nego da se uprkos svim preprekama krene u akciju ili realizuje projekat razoružava i najveće defetiste, pokreće najlenje i njegovu ideju, ma koliko bila čudna, u trenutku stavlja na vrh liste prioriteta.
On je uspevao da čak i dinosaurusa kakav je javni medijski servis prodrma i za deset minuta razgovora Radio Televiziju Vojvodine gurne u projekat poput dokumentarnog specijala o Radomiru Konstantinoviću, koji je potom više p**a nagrađivan.
I tako, u protekle četiri godine, petnaestak p**a.
Tokom četvrt veka „Zelenog zvona“ nije Guta birao ciljeve samo po značaju i efektima. Malo ko zna da je on jedan od zaslužnih za činjenicu da je „Državni posao“ postao kultna televizijska serija. Nakon dva meseca emitovanja, dok je TV kritika ćutala, reakcija u javnosti gotovo nije bilo, a u RTV se govorilo „ma, mi ne umemo da pravimo igrani program“. Guta je došao u moju kancelariju i saopštio da je nagrada „Novi optimizam“ za 2013-tu dodeljena „Državnom poslu“.
Na dodeli nagrade novosadska „Fabrika“ je bila prepuna tinejdžera a mnoštvo je ostalo pred vratima. Autori serije i ja tek tada smo shvatili šta smo napravili i ko je naša publika. Da nije bilo tog Gutinog ohrabrenja, teško da bi serija opstala.
Zato sam siguran da greše svi koji misle da je „Zeleno zvono“ utihnulo. Greši i Guta ako tako misli. Zazvoniće on makar i na prstima jedne noge stajao.”