Prostor u kom rastemo

20.5.2021.
•
Danas sam šetala sa Lesijem.
Vazduh je bio svež i hladan.. natopljen kišom i mirisom proleća..
Vetar je duvao snažno i uporno, povijajući travke i grane čas na jednu, čas na drugu stranu.. Da li biljke osećaju tu snagu vetra i savijanje..da li čuju glasno fijukanje.. ?
•
Primetila sam nekoliko malih puževa koji su se njihali na travkama.
Pomislila sam kako su slatki tako mali i beli...i koliko li brzo rastu? Ne viđam ih često..
Pažnju mi je privukao i cvrkut dva vrapčića. Poličilo mi je kao da se žustro svađaju. Skakutali su i gurali su se u gustišu krošnje, a potom su brzo skočili na susedno drvo, praveći metež među ostalom družinom vrabaca..
Šetala sam i posmatrala kišu i Lesijev tromi hod. Kako vešto zaobilazi bare.. nasmejah se.. kao da mu noge već nisu potpuno mokre..
Primetila sam i jedno belo pero koje se zakačilo za list cveta. Tako uporno je odolevalo vetru..
Kada je Lesi zastao pored parkiranog auta, ugledala sam na haubi i veliku muvu kako nepomično stoji..
Da li je živa?
Nastavili smo dalje, a potom brzo stali. Lesi se ukopao posmatrajući tri omanja psa. Bili su brzi koliko i vetar i jako lepo su se igrali. Lesi se nikada nije igrao sa psima. Možda nije naučio, ne znam.. kuce lutalice uglavnom nauče kako da prežive..
Strpljivo sam čekala dok je posmatrao te male pse kako se igraju..
Osetila sam da mi je hladno i da su kamenčići i zemlja pod mojim nogama mokri.. kao i borove iglice i latice divlje ruže čiji sam miris osećala u blizini.. Niko od njih nije sanjao da će sutra ponovo sinuti sunce..
Danas sam šetala sa Lesijem i nisam nosila telefon.
Bila sam tu, sa njim, sa sobom i sa ovim lepim svetom.
•
•

Možda nemamo vremena koliko mislimo da imamo.
Možda je svaki dan dar.
Možda ne znamo da je jutro sporo i lagano,
ako mi malo ne usporimo..
Možda je danas naš najbolji dan..
a možda je bio i jučerašnji..
Ali, smo prošli pored njega.
Možda je tuga lepa,
ali mi ne želimo da je upoznamo.
Možda je želja moguća,
ali je mi dovoljno ne želimo.
Možda ne znamo da želja želi da bude željena i da voli da je sanjamo..
Možda je tvoj osmeh koji volim nešto najlepše što postoji, a ja čekam neka druga čuda.
Možda su i te oči koje me toplo gledaju i svim srcem mi veruju..
Možda sam i ja pomalo blesava,
jer verujem u čuda..a možda ta ista čuda
veruju u mene.
Možda sam tvoja ljubav najveća i svemirska,
a ja čekam još neke garancije..
Možda je sve tu.
Možda je i ovaj tren dovoljan...i činjenica da te volim. Da me voliš.
Možda nas voli i postojanje,
a mi to ne znamo..
Možda.
Sve je možda jedno veliko možda..
Sve dok se ne zagrlimo.
Jer je u zagrljaju ipak malo lakše..
i sigurnije..
Zagrli me. Grlim te.
•
•
•