Psihodrom

Čudno zvuči da smo ga prozvali Praznik rada,

kada je zapravo nastao u borbi za ograničavanje i smanjenje radnih sati.
Kada smo shvatili da je važno da se borimo za svoju istinu.
Nismo samo radnici. Nemamo svoju vrednost samo kroz rad.
Imamo i drugih potreba koje su nam važne i hoćemo da budu zadovoljene.

Praznik nerada bi možda bio iskreniji naziv!

Ali to je nešto čega se plašimo pa onda sami sebe prevarimo nadajući se da će nam to obezbediti da ne budemo odbačeni. To nekako zvuči kao da smo dečica koja su se mnogo dobro prilagodila strogim roditeljima da bi mogla da dobiju malo predaha i igre. Zvuči mudro. Za dečicu.

A kada smo odrasli ljudi i imamo odgovornost za svoj život važno je da pogledamo svoje adaptacije i odbacimo one koje nisu više u našem najboljem interesu.

Koliko je važan onaj deo dana kada je naš posao završen. Kao prostor za povezivanje sa sobom i sa drugima. Prostor za slobodu, za autentičnost.
Tu napuštamo adaptaciju i ostajemo sa sobom da tragamo, da pokažemo i sebi i svetu ko smo.
Što nije lako pa onda ne čudi da se borimo sa tim i bežimo toga. Jer to je i prostor ranjivosti i zna da izgleda baš strašno da tamo idemo.

I onda i ne zvuči više tako čudno da smo ga prozvali Praznik rada. Kao da smo iskoračili ka autentičnosti i onda se brzo vratili nazad.

Ipak ne u potpunosti, jer uslovi rada se jesu uveliko promenili od 1886. I nastavljaju da se menjaju. Kao što i svaki proces promene izgleda.
Ono što je važno je da ostanemo na tom putu i istrajavamo u traganju za boljim načinima da živimo.

Tako da srećno vam lenstvovanje dragi ljudi, iskoristite ga što kreativnije možete ne radeći ništa.

Sećam se kada je rekla: ali ja ne znam šta se tu desilo. Ja sam bila tu pored nje i grlila sam je a ona je i dalje plakala i ponavljala hoću mamu, hoću mamu.

Pitale smo se obe sta se tu desilo. Kako to da je mama tu a to malo biće se ponaša kao da nije i očajnički pokušava da je dozove?

I postalo je jasno da njena mama stvarno nije bila tu.
Na jednom, svenom nivou ona je tu za svoje dete, dostupna da uradi sve što je njenom mladunčetu potrebno. Ne samo pelene i hrana. Tu je za zagrljaj, za utehu, zaštitu.
A nije tu.

Duboko u sebi ona žuri da obavi sve što treba.
Duboko u sebi ona se pita šta još treba da uradim, kako ću to sve postići, da li sam dobra majka, a supruga, žena. Imam li sve što je potrebno.

I tamo duboko je osećaj da ne, nemam sve što je potrebno i ne mogu postići sve ono što treba da uradim.

Jer kriterijumi su tako visoki, zahtevi su tako strogi, ljubav je tako uslovljena.

I ona se duboko u sebi utapa u moru tuge jer ni njena majka nije bila tu za nju kao što ona ne može da bude tu za svoje dete. Nije ni naučila, ni iskusila kako se to tako bude tu.

Jer i njena je majka bila tako uslovljavana, tako zakinuta za to da samo bude voljena.

Jer zahtevi su tako strogi, kriterijumi su tako visoki da nema ni prostora za ljubav.

A ljubav traži da samo uživamo u onome što postoji sada u ovom momentu ispred nas. Ne trebaju joj nikakvi projekti, misije, dostignuća. Sam život po sebi je sve to.

A tako nam bude teško da to dostignemo.
Da je dovoljno da smo samo tu, i da su tu oni koje volimo.

Kaže dr Bessel A van der Kolk u knjizi Telo sve beleži da su ovo četiri fundamentalne istine ili suštinske dimenzije čovečanstva:

- naš kapacitet da uništimo jedni druge ide u paru sa našom sposobnošću da lečimo jedni druge; obnavljanje veza i zajednice je ključno za obnavljanje blagostanja;

- jezik nam daje moć da promenimo sebe i druge govoreći o svojim iskustvima, pomažući nam da definišemo šta znamo i da pronađemo zdravorazumski smisao;

- imamo mogućnost da regulišemo sopstvenu fiziologiju, uključujući i neke takozvane nevoljne funkcije tela i mozga kroz bazične aktivnosti poput disanja, kretanja i dodirivanja;

- možemo da promenimo društvene uslove da bismo stvorili okruženje u kome deca i odrasli mogu da se osećaju bezbedno i da napreduju.

Dok to čitam čini mi se da se naše društvo obnavlja. Proces je spor, da. Pustili smo puno.
Ali smo i postali svesni koliko smo zapostavili zajednicu a koliko nam je ona važna. I koliko smo mi važni njoj.
Koliko god malo imamo da damo veliko je i važno jer to je moć zajedništva.

Važno je da osvestimo mogućnosti koje imamo za regulisanje sebe lično. To je baza od koje polazimo.
I onda je važno da znamo da nama samima ne može biti dobro bez društva koje to omogućava i podupire.

A mi smo to, prijatelji moji osvestili protekle godine i dali se u akciju bez koje nema promene.
I promena je tu. Već se desila.