SRCE Pančevo

DOSTA PREDATORSKOG URBANIZMA

Višegodišnja divlja gradnja i betonizacija našeg grada direktno uništava identitet Pančeva.
Umesto porodičnih kuća i očuvanja istorijskih objekata, niču masivne stambene zgrade koje gaze naše nasleđe i gledaju u tuđa dvorišta.
Srušene su kuće od kulturnog značaja, od štamparije "6. oktobar" i doma narodnog heroja Stevice Jovanovića, preko objekata poznatih pančevačkih porodica, pa sve do nedavnog primera: investitor "Primat gradnja" u samom centru, u ulici Oslobođenja, mimo svake procedure i bez rešenja srušio je kuću braće Stojanović, baš "kao Savamala u malom".
Povrh svega, gradilišta nisu uređena po propisima: šoder, šut i prašina su svuda po gradu, buka je nepodnošljiva, a ulice se zatvaraju bez dozvola i obaveštenja samo da bi se što brže gradile nove zgrade.
Da zlo bude veće, JP "Urbanizam" ćuti ili aktivno pomaže krupni kapital, umesto da štiti javni interes i ono malo što je ostalo od kulturnog nasleđa.
Ko još treba stare kuće i platane kad možemo imati još jedan parking i tri nove zgrade?
Zato ćemo, kada se vlast promeni, uvesti tri ključne mere po EU standardima i obezbediti njihovu stvarnu primenu (jer su one delimično usklađene na papiru, ali se u praksi gotovo ne poštuju):

Construction & Demolition Waste Protocol i EIA
(obaveza uređenja gradilišta sa planovima upravljanja otpadom, prašinom i saobraćajem).

European Framework for Action on Cultural Heritage
(zaštita kulturnog nasleđa u urbanom razvoju i integrisano planiranje).

Directive 2002/49/EC
Environmental Noise Directive i Directive 2008/50/EC Air Quality Directive
(stroga kontrola prašine i buke tokom radova i kvalitet vazduha).

Koračati pančevačkom kaldrmom:
Ko sanja pod našim banatskim nebom?

​Ima gradova koji se mere kvadratima i brojem stanovnika, a ima i onih čija se veličina meri pričama utkanim u njihovu kaldrmu.
Pančevo je oduvek bilo ovo drugo.
Kada predveče prošetate starim centrom, dok se pale prve ulične svetiljke, a miris Tamiša polako osvaja grad, teško je oteti se utisku da koračate kroz živu istoriju.
Naše fasade, tihe kapije i prostrani trgovi nisu samo svedoci prohujalih vremena - oni su scenografija naših odrastanja, prvih ljubavi i koraka koje smo ovde napravili.
Ali, da li ste se ikada zapitali ko je sve, pre nas, delio tu istu pančevačku tišinu i sanjao velike snove pod ovim našim nebom.

​Mnogo pre nego što su njihova imena postala poglavlja u udžbenicima, neki od najvećih umova i stvaralaca delili su našu pančevačku svakodnevicu.
Pomislite na to sledeći put kada prođete pored Gimnazije.
Upravo je tu, pod tim svodovima, mladi Miloš Crnjanski provodio svoje profesorske dane.
Pre nego što će napisati svoje najveće Seobe, on je ovde, u Pančevu, igrao fudbal, posmatrao banatske magle i udisao ovaj naš vazduh koji miriše na ravnicu i reku.
Kažu da je voleo tu pančevačku distancu - mir koji mu je grad pružao dok je u njemu tinjao neviđeni književni talenat.

​Nekoliko koraka dalje, jedan dečak iz Idvora gledao je u isto ovo nebo i kroz prozor svoje iznajmljene sobe maštao o zvezdama.
Bio je to Mihajlo Pupin.
Upravo je u Pančevu, svesno ili nesvesno, napravio svoje prve velike korake ka svetu koji će kasnije zadužiti svojim pronalascima.
A šta tek reći o Isidori Sekulić?
Prva žena akademik u Srbiji ostavila je u amanet generacijama koje dolaze priču o tome da znanje nema granica, donoseći u naš grad onaj svoj prepoznatljiv, gospodski stav.
Svi oni nisu bili samo prolaznici; oni su utkali deo svog genija u duh ovog mesta, ostavljajući nam u nasleđe tradiciju koja obavezuje.

​Čak i kada odemo do keja, gde nas na ušću Tamiša u Dunav pozdrave naši svetionici, te večne „vodene kapije“, oseća se ta posebna pančevačka nit.
Oni već više od veka stoje u paru, jedinstveni na celom toku Dunava, kao simbol stabilnosti i doma kojem se uvek vraćamo.

​Istoriju jednog grada, ipak, ne čine samo zgrade, stari pisci i spomenici.
Čine je ljudi.

Istoriju Pančeva danas pišemo svi mi koji hvatamo krugove na Keju, koji vodimo decu u Narodnu baštu, tražimo hlad pod starim drvoredima i generacijama prenosimo taj prepoznatljivi, mirni, a opet kulturni pančevački kod.

​Naš grad se menja, raste i dobija nove obrise, ali dokle god znamo ko je ovde sanjao pre nas i dokle god sa ponosom čuvamo uspomene na staro Pančevo, ono će ostati tačno onakvo kakvo ga volimo - gospodsko, toplo i neponovljivo.

Banatski ručak - novi statusni simbol siromašne Srbije

Nekada je to bila obavezna nedeljna trpeza u gotovo svakoj kući, simbol porodičnog zajedništva, domaćinske veštine i blagostanja ravnice.
Danas, zbog ekonomske situacije, isti taj ručak sve više predstavlja pusti san, znak da daleko manji broj porodica može sebi da priušti ono što je nekad bilo normalo.
Supa (kokošija, juneća), sa povrćem i rezancima ili knedlama.
Glavno jelo (pohovane svinjske, pileće ili juneće šnicle), dinstani ili pire krompir, a kao uvod u glavno jelo služi se Rinflajš - tradicionalno jelo od barene junetine/piletina i povrća, preliveni sosom od paradaza, mirođije, višanja, rena ili belog luka.
Na kraju - kao šlag na tortu: štrudla/knedle/rolat

Ovo nije samo obrok - to je ritual.
Ritual koji traje satima, sa najlepšim servisom na stolu, mirisima koji se šire kućom od jutra i porodicom za stolom.

Danas za četvoročlanu porodicu ovakav ručak zahteva ozbiljan budžet.
Ukupno za jedan dobar nedeljni ručak: 4.000–7.000+ dinara, zavisno da li se sve radi od nule ili se deo kupuje.
Za penzionere sa prosečnom penzijom od oko 57.000 din ili nižim primanjima, ovo postaje retkost - možda jednom mesečno ili samo za veće praznike.
Prosečna plata u Srbiji je prešla 120.000 din. ali veliki deo stanovništva (posebno u unutrašnjosti Banata) živi sa znatno nižim primanjima. Hrana čini preko 40% potrošačke korpe prosečne porodice, što je među najvišim u regionu.

Mnogi stariji Banaćani sa setom pričaju kako su "nekad svake nedelje imali pun sto", a danas se zadovoljavaju jednostavnijim jelima.
Banatski ručak nije nestao, ali se "preselio" od svakodnevice u domen posebnih prilika, restorane ili demonstracije da "možemo".
To je tužna, ali realna slika promena u srpskom društvu. Tradicija ostaje, ali samo oni sa jačim džepom mogu da je žive punim plućima. Banatski ručak nije samo hrana, to je mera dostojanstva i blagostanja jednog naroda.
Mi ne tražimo milostinju u plastičnoj foliji, već pun sto, miris štrudle i ponos domaćina koji može da okupi porodicu kako dolikuje.

Zato ne parizer, već banatski ručak.

Ne simbol siromaštva, nego simbol blagostanja. To je razlika između preživljavanja i življenja.

Ko čeka da se ovo sruši i zašto?

To je pitanje koje danas stoji nasred centra Pančeva, ogoljeno kao i krov ove kuće.
Godinama prolazimo pored urušenog objekta u ulici Vojvode Radomira Putnika.

Krov se raspada. Zidovi propadaju. Trotoar je ograđen da građanima nešto ne bi palo na glavu, a iza ograde raste korov na asfaltu – slika kao iz filma katastrofe u Černobilju. Opasnost je očigledna.
I svi ćute!
A ne bi smeli.

Jer prema zvaničnim podacima Republičkog geodetskog zavoda, vlasnik objekta je Grad Pančevo. Vlasnik 1/1.

Nećemo zanemariti mogućnost da je možda pokrenuta restitucija nekih naslednika, ali onda bi morala da postoji zabeležba u Listu nepokretnosti katastra kojom bi se to i jasno prikazalo.
Tada do pravosnažnog okončanja postupka restitucije, ma kakav ishod bio, objekat ne može biti predmet prometa. I pogađate - zabeležba ne postoji.

Bez obzira na sve to, ovakva ruina usred starog gradskog jezgra, prostora koji bi morao da čuva ambijentalnu celinu, boli svakog ko još ume da vidi dalje od profita, improvizacije i ravnodušnosti.
Ako je objekat pod zaštitom - onda je ovo skandal zaštite kulturnog nasleđa.

Ako nije pod zaštitom - onda je ovo skandal javne bezbednosti.

A možda je zapravo i jedno i drugo.

Dakle, grad zna, vidi i odgovoran je.

I grad godinama ne radi ništa.

Da je ovo privatna kuća, vlasniku bi već slali kazne, rešenja, pretnje i račune za zauzeće trotoara. Ali kada je problem gradski onda zakoni odjednom postaju fleksibilni, a odgovornost nestaje.

Zato je danas legitimno pitanje:

Šta se čeka?
Da vreme završi posao umesto institucija?
Da se objekat sam uruši?
Da neko proceni kako je ruševina ipak “najlakše rešenje”?

Ili možda da atraktivna parcela u centru grada postane zanimljiva tek onda kada na njoj više ne bude stare kuće?

Ne treba da postane manir da se sve rešava tek kada postane katastrofa. Prirodno se nameće zaključak da ovo nije samo zapušten objekat. Ovo je spomenik nemaru i bahatosti.

Ovo je dokaz da institucije od građana očekuju ono što same nisu spremne da poštuju.

A najopasnije od svega je što su pokušali da nas naviknu na to.
Da prolazimo pored urušene zgrade i mislimo da je to normalno.
Da preskačemo ograde po trotoaru i ćutimo.
Da gledamo propadanje centra grada bez ijednog pitanja.

E pa nije normalno!

I zato pitanje ostaje: Ko čeka da se ovo sruši i zašto?

Pančevo je konačno dobilo urbanu džunglu.

Samo još fali tabla: "Safari zona, oprez! Iz trave svakog časa može iskočiti neko od nadležnih!" - da objasni kako je ovo zapravo zelenija i održivija budućnost.

Ali važno da nas računi za komunalije kose redovno.

Milutin Milanković
(28. maj 1879. - 12. decembar1958.)

Danas se navršava godišnjica rođenja velikog srpskog naučnika Milutina Milankovića,čoveka čije
su ideje promenile način na koji razumemo Zemlju,klimu i svemir. Njegovi ,"Milankovićevi ciklusi" i danas predstavljaju temelj savremene klimatologije,a njegovo ime nalazi se među najvećim umovima koji su proučavali našu planetu.
Njegov doprinos proučavaju i koriste naučnici širom sveta.
Milanković nas podseća da znanje,
strpljenje i posvećenost mogu ostaviti trag koji traje vekovima.
Bio je naučnik koji je matematikom objašnjavao ritam prirode i
pokazao da nauka nema granice kada je vođena vizijom i upornošću.

Njegova poznata misao i danas inspiriše:
"Ako želiš da vidiš daleko, moraš gledati duboko."

130 GODINA ČEKANJA NA BEZBEDNOST:
Pružni prelazi - gordijev čvor Pančeva

Tri problematična pružna prelaza već decenijama predstavljaju gordijev čvor za bezbednost građana Pančeva.
Pružni prelaz na kudeljarskom nasipu, zatim pružni prelaz u Prvomajskoj ulici kod Staklopana, kao i prelaz na putu Pančevo-Kovin kod kasarne "Stevica Jovanović".

Najproblematičniji je na Kudeljarcu - skoro svake godine neko strada.

Ovaj pružni prelaz na kudeljarskom nasipu postoji još od 9. aprila 1894. godine, kada je svečano otvorena pruga Veliki Bečkerek (Zrenjanin) - Pančevo.
Samo dve godine kasnije (1896.) produžena je i prema Vršcu, pa i prelazi u Prvomajskoj ulici (kod Staklopana) dele istu staru infrastrukturu našeg železničkog čvora.
Više od 130 godina generacije Pančevaca - naši dedovi, očevi, majke, deca, bilo kolima ili peške, svakodnevno prelaze preko istih šina.

A šta se promenilo za sve to vreme (130 godina)?
Nažalost, skoro ništa.

Na Kudeljarcu nema rampe, preglednost je loša zbog nekošene trave i žbunja, znak "stop" je jedina "zaštita", a vozovi prolaze, često bez jasnog zvučnog signala.
Građani Kudeljarca i Pančeva već više decenija (uskoro vekova), šalju peticije i upozorenja.
Nadležni prebacuju odgovornost: Grad Pančevo kaže da je to posao Železnica, a Železnice da je to lokalni problem. Sukob nadležnosti postao je trajni izgovor za nečinjenje.
A novac postoji, to znamo sigurno jer su ga Pančevci i zaradili.

Grad Pančevo je za 2026. godinu usvojio budžet od 10,2 milijarde dinara, Infrastruktura železnice Srbije raspolaže sa oko 18–20 milijardi dinara godišnje, a država planira 14 milijardi evra za modernizaciju pruga do 2029. godine.

I sad ono što verovatno zanima većinu naših sugrađana.
Koliko košta jedna obična rampa sa svetlosnom signalizacijom?
Prema iskustvima iz sličnih projekata, oko 150.000 evra!

Mi imamo rešenje, a do tada je: ZAŽMURI I KRENI.

“Ako propadne Srbija neka propadnem i ja”
- Mihajlo Idvorski Pupin

Počeo je najveći sukob u dotadašnjoj istoriji Evrope, Austrougarska monarhija je objavila rat Kraljevini Srbiji. Dalje su objavljivale rat jedna država drugoj i počeo je Veliki rat.

Upotrebljene su nove tehnologije 20. veka i novo naoružanje.
Prva upotreba tenka od strane Britanaca, prvo korišćenje bojnih otrova. Avioni su leteći iznad fronta prvo izviđali, a potom bacali bombe.
Bitke su se nizale, ljudi su ginuli, milioni majki je zaplakalo. Od Cerske, Kolubarske bitke, do bitke na Marni, Somi, Verdena i čuvene na Galipolju.
Proboj Solunskog fronta (1918), srušio je linije Centralnih sila, što je dovelo do kapitulacije Bugarske i započeo kraj rata.

Kraljevina Srbija je ušla u rat sa vrlo ograničenim vojnim i finansijskim resursima, ali jednim veoma vrednim resursom, a to su bili naši ljudi koji su živeli u rasejanju i podržavali ratne napore, pa je svako davao doprinos kako je znao i umeo.

Nekadašnji mladić koji se 1874 iskrcao u Americi sa pet centi u džepu, i tih pet centi potrošio na pitu od višanja sa sve košticama, u vreme kada je počeo veliki rat bio je pronalazač, profesor univerziteta Kolumbija, prijatelj američkog predsednika Vudroa Vilsona, počasni konzul Kraljevine Srbije u Americi, i najbolji ambasador Srbije u svetu.

Mihajlo Pupin je založio celokupno svoje lično bogatstvo za odobravanje kredite za Kraljevinu Srbiju, bio je multimilioner po današnjim merilima, delovao je kao finansijski garant za ratne kredite i zalihe hrane isporučene Kraljevini Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Njegova finansijska podrška direktno je finansirala nabavku medicinske opreme, hitne hrane i logistike koja je na kraju podržala proboj Solunskog fronta.

Na jednom sastanku sa bankarima, nakon što je založio svoju imovinu za ratni kredit, jedan bankar mu je rekao da će verovatno propasti. Pupin je na to odgovorio:
“Ako propadne Srbija, neka propadnem i ja!”

To su bile reči velikog rodoljuba sa visokom svešću, koji je borbu za oslobođenje Srbije stavio kao prioritet i u tu svrhu založio svoju imovinu, angažovao svoje kontakte, upregao sebe i druge, pomogao kako je mogao da bi mi imali državu i bili slobodni.

Njegov doprinos je bio ogroman i višestruk:
Pupin je iskoristio svoje značajno bogatstvo, akumulirano od unosnih telekomunikacionih patenata prodatih kompaniji AT&T, kako bi obezbedio kritične kreditne linije za skoro bankrotiranu srpsku vladu, kada evropski saveznici više nisu imali snage.

Kolumbijska ekspedicija za pomoć:
Finansirana obilno njegovim mrežama, ova inicijativa je direktno u ratne zone na Balkanu slala kamione, ambulantna kola, medicinski materijal, žitarice i poljoprivredne alate.

Lične garancije za hranu:
Lično je garantovao plaćanje i isporuku pošiljki hrane u velikim količinama civilnom stanovništvu koje se suočavalo sa glađu pod austrougarskom i bugarskom okupacijom.

Ratne fondacije:
Osnovao je humanitarne fondove kao što je Srpsko društvo za pomoć deci.

Regrutovanje dobrovoljaca:
Pupin je osnovao Srpski nacionalni savet za odbranu Amerike. Preko ove organizacije, organizovao je i finansirao preko 4.000 dobrovoljaca.

Pradeda autora ovog teksta prešao je put od Pitsburga, Pensilvanija,
do Solunskog fronta u organizaciji Mihajla Pupina i omogućio mu da zajedno sa procenjeno 140 do 150 hiljada rodoljuba probiju Solunski front i oslobode Srbiju 1918 i pomognu završetak prvog svetskog rata. Hvala im svima!

Inače Mihajlo Pupin je pomogao prevoz Srpske emigracije na Solunski front iz Amerike i pomogao okupljanje vojnika koji su učestvovali kasnije u proboju.
Mnogo dobrovoljaca je organizovano dolazilo i iz Rusije koji su takođe pomagali popunjavanje redova vojske.
Procenjeno je oko 25 do 35 hiljada vojnika iz celog sveta.
Proglase za pomoć Srbiji i okupljanje dobrovoljaca izdavali su Vlada Kraljevine Srbije i Jugoslovenski odbor tokom 1917 i 1918 godine. Napomena autora: (što se tiče konkretnog broja dobrovoljaca iz pojedinih zemalja i teritoraija postoje različiti podaci te ne mogu garantovati za tačnost).

Deklaracija o „Danu Srbije“:
28. jula 1918. godine, predsednik Vudro Vilson je izdao istorijsku javnu izjavu hvaleći srpski narod, što je dovelo do toga da se srpska zastava ponosno vijori iznad Bele kuće.

Državni zajmovi:
Zakonom Kongresa u aprilu 1917. godine, SAD su obezbedile vitalne finansijske ratne zajmove Kraljevini Srbiji, koji su korišćeni za brigu o ratnim zarobljenicima, ratnim invalidima i porodicama.

Naučni doprinosi:
Imenovan od strane predsednika Vilsona u Nacionalni savetodavni komitet za aeronautiku SAD (preteču NASA-e), Pupin je direktno pomagao silama Antante izumom sistema za otkrivanje podmornica i održavanje radio komunikacije sa avionima u letu.

Pariska mirovna konferencija (1919):
Pupin je sastavio kritične istorijske i etničke memorandume koji su direktno uticali na odluku predsednika Vilsona da odbaci antisrpski Londonski sporazum, omogućavajući da se zemlje naseljene Srbima uključe u novoformiranu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tokom Prvog svetskog rata poginulo je između 15 i 22 miliona ljudi, uključujući skoro 10 miliona vojnika i između 6 i 13 miliona civila. Ukupan broj žrtava, zajedno sa preko 20 miliona ranjenih, čini ovaj sukob jednim od najsmrtonosnijih u istoriji čovečanstva.

Posebno je važno istaći da je Kraljevina Srbija pretrpela procentualno najveće stradanje u odnosu na broj stanovnika od svih zemalja učesnica. Procenjuje se da je Srbija izgubila oko 1.245.000 ljudi, što je činilo čak oko 26% njene tadašnje populacije (od toga oko 400.000 vojnika i 840.000 civila).

Neka im je večna slava i hvala!