StaIma.com

NAJVEĆE DRVO NA SVETU

Lokacija: Džinovska šuma Nacionalnog parka Sekuoia u okrugu Tulare, Kalifornija, SAD.
Drvo generala Šermana je najveće drvo na svetu, mereno zapreminom. Visok je 83 m i ima preko 11 m u prečniku u podnožju. Stabla sekvoje ostaju široka visoko.

Procenjuje se da je star oko 2.300 do 2.700 godina.

1841. Edmond Albijus je bio samo dvanaestogodišnji dečak, rob bez formalnog obrazovanja .

Međutim, uspeo je da razvije inovativnu tehniku za brzo i profitabilno oprašivanje vanila orhideja, rešavajući zagonetku koja je zbunjivala vodeće botaničare tog vremena. Bez njegovog doprinosa, vanila ne bi postigla popularnost koju danas uživa.

Tokom 1820-ih, francuski kolonisti su doneli mahune vanile na ostrvo Reinion, gde je Albijus rođen 1829. godine, blizu Madagaskara, i na Mauricijus iz Meksika. Ubrzo je postalo jasno da nijedan insekt u regionu ne može da oprašuje vanilu, za razliku od Meksika, gde su taj posao obavljale divlje pčele.

Tokom 1830-ih, belgijski botaničar Šarl Morten razvio je tehniku ručnog oprašivanja, ali je bila dugotrajna i zahtevala je mnogo rada. Sa 12 godina, Albijus je koristio lišće trave ili tanke komade drveta da podigne šešir cveta i savije muški deo, omogućavajući polenu da dođe u kontakt sa ženskim delom. Zatim je palcem lagano pritisnuo, efikasno oprašivši cvet. Iako jednostavna, njegova tehnika je revolucionisala industriju, transformišući Reinion u jednog od najvećih svetskih dobavljača vanile.

Albijusov doprinos nauci je ostao nezapažen tokom njegovog života, patent je ukrao francuz i dobio od vlade mnogo novca, dok je nakon prestanka ropstva Albijus umro u siromaštvu i anonimnosti. Tek mnogo godina nakon njegove smrti njegov rad je prepoznat i proslavljen kao značajan napredak u istoriji botanike.

Do danas se Albijusova tehnika koristi na Madagaskaru, a zemlja se ističe kao najveći svetski dobavljač vanile.

Ovo pismo je napisao Ričard Barton Elizabet Tejlor samo nedelju dana pre svoje smrti u 59. godini života i osam meseci nakon što se venčao sa svojom poslednjom ženom, Sali Hej. Tokom te poslednje godine njegovog života, on i Liz se više nikada nisu videli. Ali njihova ljubav nikada nije nestala.

Elizabet je pronašla pismo u svom domu u Kaliforniji kada se vratila sa Bartonove sahrane u Švajcarskoj. Evo odlomka:
„Želim da znam kako si, mržnjo moja, lice moje i krste moj, senka i svetlosti, golubice moja i gavrane moj…
Nedeljno popodne je. Pijem… Moja samoća je ogromna kuća, prazna i beskorisna kao ova.
Kad bi mogla da mi odgovoriš… da već nije prekasno za ovog pijanog mornara koji čezne da se vrati na svoj dok…
Ti si kao kiša i sećanje, svetlost i tama, oružje i rana, lažno i lepo, goruće i hladno…
Nema života bez tebe.
Ti si kost i žila, oblačno i bistro, zid i bršljan, trava koja će poljubiti moj nadgrobni spomenik.
Duboko u sebi, nikada nismo bili razdvojeni. I mislim da nikada nećemo…“

Ko je sposoban da voli ovako, čak i pred krajem?
Ko još uvek želi ljubav koja se opire odsustvu, vremenu, ponosu… pa čak i smrti? Možda prava ljubav nikada ne nestaje.Možda neka srca nikada ne nauče da zaborave.